©uroš miloradović uros.miloradovic[at]pm.me

Tetka Dylan i gospođa Cohen

street art

Kroz hodnike zgrade i tišinu praznog dvorišta čitavog jutra prolama se vika. Na pozadini idiličnog jesenjeg pejzaža koji još ubedljivijim čini nezaustavljivi pohod hladne fronte, te hrpice diskretno grupisanog opalog lišća, suseda Zdenka se verbalno obrušava na Pera Wasteberga, člana Švedske kraljevske akademije. Per se, naime, drznuo da Boba Dylana nazove arogantnim i nevaspitanim, pošto se slavni muzičar ni deset dana nakon objave da mu je dodeljena Nobelova nagrada za književnost još uvek nije oglasio.

Buka ne jenjava i komšije Austrijanci negoduju. Pa ipak, suseda Zdenka je tu samo polovina problema. Druga polovina je gospođa Rada koja tvrdi da je priznanje moralo da ode u ruke Leonardu Cohenu. I nije se podelila samo ova zgrada! Po celom Beču je posvađan naš muzikalni nacion. Sve to gleda Austrijanac i vidi - zapenili ljudi, ali ne razume ništa! Misli on - primitivan narod, pa se svađa! A ono - načelne debate, informisani argumenti. Diskografija udara na diskografiju, analiziraju se tekstovi, licitira numerama sa A i B strana opskurnih albuma, zahvata se iz najdubljih izvora ekspertskog i retkog znanja. I ni po jada muzika i popularna kultura - Dylan i Cohen! Jer nas zanimaju mnoge discipline, mnoge umetnosti i nauke. Mehanika fluida, arheologija, pčelarstvo – ma šta hoćeš! Takav je naš čovek. Sa uzvišenim dostojanstvom će istrpeti mnogu uvredu, ali zucni mu nešto protiv omiljene minijature za obou i gudački kvartet - dobićeš po njokalici!

Brodolom snova

I dok celog radnog veka čovek crnči i rinta u znoju lica svog, dok se vuče kroz mutljag radnih sati koji se nemilosrdno zbrajaju u Himalaje tih radnih sati, u daljini, iza horizonta, svićka i sijucka tananim sjajem penzijica - kao obećanje i rajska uteha. U zamućenom duhovnom oku trudbenika ona se javlja kao dolazak kući posle decenijskog lutanja po sumornoj pustoši koju je u ljudskoj duši posejao nametnuti, robovski rad.

U slučaju malih ljudi zamor radnog materijala je neznatniji. Šta je, na primer, jedan frizerčić u poređenju sa predsednikom republike? Frizeru život prođe u lakomislenom i poluodsutnom zveckanju makazama i masiranju glava. Za to vreme predsednika muče državničke brige!

Frizer tu i tamo dune u makazice da ukloni ostatke kose, skoncentrisano, ali skoro šeretski, veselo, a predsednik stenje - grudi mu pritiska kamen svetske politike.

Predsednici republike imaju supruge koje takođe sanjaju o predsednikovoj penziji i sa svoje strane vrše konstantan pritisak. Zamišljam suprugu Heinza Fischera, slomljenu od čekanja, obeshrabrenu poslednjim događajima. I zatim nova afera sa kovertama. Nakon što je saznao vesti, Heinz paralizovan stoji pored stola i pridržava se za njegovu ivicu. Verna ljuba Margit zatiče ga tako ukipljenog. “Heinz?! Šta je?” Fischer joj pruža jutarnje novine: “Lepak, ženo, lepak…” Neme suze kvase zgužvane listove u njenim rukama. Još jednom razbijenog sna o zasluženoj predsedničkoj penziji, ona napušta sobu. Fischer nemo zuri u šaru na tepihu.

Touché!

My mother says my father, book illustrator and a lifetime book fetishist now close to 82, says, after giving away thousands of books from his private collection to a public library in his home town: “I feel like I am coming off drugs.”

Photo: Narodna biblioteka Vuk Karadžić, Kragujevac