©uroš miloradović uros.miloradovic[at]pm.me

ANDR PREŠR

Jadni građani. Od njih se zahteva da budu permanentno obavešteni, da informacije organizuju, obrađuju, upoređuju i da na osnovu njih donose argumentovane i odgovorne odluke. Duševne snage prosečnih civila su kukavne, pažnja rascepkana i ograničena, ali se od njih ipak traži maksimalna socijalna odgovornost i razvijena društvena svest.

Kampanju urnisanja stanovništva predvode mediji. Kao i u svakom nasilničkom scenariju, građani su se navikli na svoje mučitelje i s vremenom ih zavoleli. U pitanju je nezdrav odnos. Konstantno senzomotorno nadraživanje koje na iznemoglim masama sprovode informativni servisi razviće i u najpitomijem pojedincu ubilačke nagone. Pa tako smeh mnogog zaigranog čeljadeta biva presečen odsečnom, ničim izazvanom ćuškom inače brižnog roditelja koji je, eto, delovanjem sredstava masovnog informisanja doveden u stanje krajnje nervne labilnosti i moralne dezintegracije.

Sanjam o svetu budućnosti u kojem će tehnologija postati čovekov saveznik, a mediji delovati preventivno i umirujuće, s empatijom i saučešćem. Pa kad se dovučeš kući sa posla, kad natočiš osvežavajući i opuštajući napitak koji će utišati zujanje u glavi, sedneš ispred tv prijemnika, a glas iz ekrana ti kaže: "Nije poseban problem, nemoj odmah da ti skače pritisak, ali nešto moram da ti saopštim. Mali je danas opet napravio veeeliko sranje." "Koji mali? Petrovićev?", pitaćeš ti. "Ne. Siniša Mali. Nemoj ti da ustaješ, ja ću evo sam da se ugasim." 

6 (andr prešr)

Orman

Diše na granici dva sveta, peva o gnevu manjeg nameštaja.
Na ivici je nervnog sloma – prebacuje stvari iz jednih
u druge brojne pretince.

Jednom je rekao:
"Moj unutrašnji život je emotivni pire, zaliven s puno alkohola!"

Orman je imao silne obožavaoce, "Ali nijednog iskrenog prijatelja!" (orman je voleo dramu).

Priča se da je za njim bila luda Jedna mlada antikvarka.
On je, međutim, ignorisao njena nabacivanja, namigivanja, zajapurene poglede,
znakovito paradiranje mirisnim sredstvima za održavanje svih vrsta drveta.
Mrštio se na nameštajnu erotiku, na meke prevoje krpica za vraćanje starog sjaja.
Ljutio se na kikotanje,
reagovao osorno na pokušaje golicanja.

Zatvarao se. Patio od zatvora.

Iza jednog skretanja na „putu života“,
orman se našao u ćorsokaku.
Nazad se nije moglo.

Buljio je u ponor besmisla.
Taj ponor je bio rupa u biću nekog drugog ormana.

Pakao je samo polica.

2013

Zamke demokratije

in?

Postao Miroljub Austrijanac. I mnogo se radovao. Preterano! Žena ga upozoravala: „Čoveče, šlogiraćeš se!“ Žena mudra, ali džaba – on nije slušao. A još kad je došlo predsedničko glasanje, od sreće nije mogao da se obuzda. Glasao on pismom. Ustajao je noću, u mraku se sudarao s mobilijarom i budio ukućane, proveravao onaj neverni lepak. Hoće li koverta izdržati? I toliko slatke strepnje se nakupljalo i raslo u njemu da je on jednog jutra naprasno umro. Dolaze ljudi da izjave saučešće, a žena žalostivo unjka: „Siroma’, koliko se samo radovao!“

Umro Miroljub za ovaj život, al’ ustao u onom večnom. Preuzela ga nebeska birokratija, ide on od kancelarije do kancelarije. Sređuje boravišne papire – što se kaže: kako na zemlji, tako i na nebu. Vidi on, ispijaju božiji činovnici kafe, tračari se po hodnicima. U ponekom birou gori televizor, gledaju anđeli informativni program, puše, komentarišu. Hoće Miroljub da sazna rezultate izbora. Hofer ili Van der Bellen? Kažu anđeli: „Ovde nema politike. ’Ajde u svečanu salu, na prenos Novogodišnjeg koncerta iz Beča.“ „Kako sad Novogodišnji koncert?“, pita Miroljub. „U austrijskoj sekciji se svakog dana gleda prenos Novogodišnjeg koncerta. Naređenje odozgo!“

Dočekivao Mirloljub nove pokojnike i dodijavao - da l’ zna neko rezultate izbora? Opominjali ga - to je „verboten“, zabranjeno. Al’ ništa on. Jednog dana došli božiji činovnici i rekli: „Kupi stvari!“ „Gde sad?“, pitao Miroljub. „U srpsko odeljenje! Tamo ti je Vučić. Na svim izborima! Zauvek!“