©uroš miloradović uros.miloradovic[at]pm.me

Na dnu

Tu nedavno na bečkom aerodromu, tek prispeo sa kraćeg odmora, zaprepašćeno ustanovim da je među putnicima i mladi ministar Sebastian Kurz. Šištavog pušačkog daha, znojav i frustriran petljam oko točkića na koferu koji se stalno zaglavljuje. Naočare mi klize s nosa, a onda ga ugledam kao nekakvu viziju: državničkim korakom, razdvajajući ljudsku masu kao Mojsije Crveno more, Sebastian pribrano i ležerno napreduje ka traci za prtljag, jezdi kao da jaše na zraku mistične svetlosti. Religiozan, veličanstven prizor!

Nakon nekoliko dana u vestima prava bomba: Sebastian K. preuzima partiju i objavljuje ultimatum u sedam tačaka. Kako je to moguće? Pre neki dan smo praktično sedeli u istom avionu, braća rođena, a sad? Ja se još nisam pošteno ni raspakovao, ni prljavi veš oprao, a on na šahovskom polju visoke politike povlači sudbinske poteze, preuzima vlast, nameće ultimatume, ucenjuje, zastrašuje, intrigira… 

Nepravda! Da smo kojim srećnim slučajem imali vanrednu situaciju na našem zajedničkom letu, da je na primer došlo do pada pritiska u avionu, mogao sam da stavim masku za disanje prvo Sebastianu pa sebi. Šta pričam? Da je bilo sreće mogli smo da se zapalimo i srušimo, pa da baš ja izvučem Sebastiana iz olupine. Da mu spasem prtljag i važne papire. Ko zna, možda bi, ponesen zahvalnošću, Sebastian ponudio da se izborna lista zove Sebastian i Ćora - Nova Slabovida Narodnjačka partija? 

Život mi je još jednom mahnuo punč-krofnom ispred nosa, a poslužio mi - govno. 

Nerad i napredak

Ponekad sanjam da je nezaposlenost u Austriji iskorenjena.

U tim mojim noćnim morama armija nasmejanih robota strojevim korakom se upućuje na radne zadatke, u kancelarije, fabrike, zahuktale pogone, zauzima mesta za montažnim trakama i proizvodnim linijama, za kompjuterima, volanima i kasama. Fabričke sirene urlaju, alarmi pište i svi se kao jedan bacaju na posao - opeglani, orni i disciplinovani, u službi algoritamske ekonomije.

U ovim snovima ponekad sanjam i da su ukinuli servis za zapošljavanje, AMS. Moja filijala se urušava, prepuštena slobodnom padu, kiši, zubu prirode. Supstanca bubri, ugiba se i truni u šut i krš.

Budim se i odahnem - sve je to san. Odem da se uverim. Vidim, firma još uvek stoji. Na prilazima zgrade vlada živa neradnička uskomešanost. Odlazim kod svog referenta. Ni njemu nije svejedno. I njegove oči su pune noćnih strahova. Prčka po kompjuteru. „Danas nemamo ništa za Vas“, kaže.

Mi smo ekosistem u ravnoteži, moj referent i ja.

Sve je povezano, puno uzajamnog uvažavanja: da bi on zadržao posao, ja moram da ga nemam.

Ko zna, možda ćemo jednog od ovih dana zameniti uloge? On će nezaposlen kucnuti na vrata, a u kancelariji ću ga čekati ja, njegov vodič po stranputicama karijere. A do te prilike živeću dostojanstveno i strpljivo, sa svešću o ličnom doprinosu neradničkoj ekonomiji koja zapošljava brojne političare, eksperte, čitave obrazovne institute. Svestan uloge nerada kao jednog od važnih faktora razvoja domaće privrede.