©uroš miloradović uros.miloradovic[at]pm.me

Princ i Kurc

Kad sam pre neki dan saznao da se princ Hari verio prosto sam zaskičao od zadovoljstva kao priklješteno morsko prase. Srce mi je preplavila velika nežnost prema aristokratiji i kraljevskim kućama, prema zamkovima, grbovima, geneaološkom drveću i svemu plemenitom i rasnom. Bio sam očarani delić mase ujedinjene u divljenju prema kraljevskom paru. Osećao sam toplinu ljudske smese koja uzdiše pokošena talasima sreće, ljubavi i drugih slatkih duševnih mirotočivosti. Istovremeno me je ipak pritisla i mala tuga.

Proklinjao sam naime zlehudu migrantsku sudbinu koja me je izbacila na ovaj komad zemlje krute i neromantične kao lenjir, ispravne i bez humora kao delovodna knjiga, prozaične kao supa i šnicla.

Da su zemlje nekakav razred, Britanija bi bila đak harambaša i smeli kolovođa, prvi kad treba pobeći s časa (Brexit) i kad je u pitanju nekakva ludost koju treba počiniti iz ljubavi ili pukog idealizma (veridba princa Harija za ženu iz naroda, glumicu i raspuštenicu Markl), a Austrija mamin štreber, tužibaba i potkazivač koji nikad ne deli užinu, pozajmljuje novac drugoj deci uz koljačke kamate i starmalo slaže paru na paru, maštajući o nekretnini u bečkom prvom becirku.

Nažalost, ovakvi fokusirani i hladnokrvni mališani ne skreću sa zacrtanog puta. Ruka im je sigurna, a oko oštro. Ostvarujući svoje vizije, oni iza sebe ostavljaju trag u vidu stotine namagarčene dece. Rastu i postanu neki Strache ili neki Kurz. Ali to je život: nekom princ, a nekom Kurz!

Parada ponosa

Ima neko mesto neizlečivog stida u svakom civilu. Neki samoprezir zbog bezazlenosti građanske egzistencije, banalnosti mirnodopskih okvira u kojima ona teče. Otud valjda tolika ljubav prema vojnim paradama. Kada u Austriji dođe taj dvadeset i šesti oktobar podigne se i i malo i veliko da prisustvuje demonstraciji austrijske vojne sile i potencije. Obavezni trofej tog dana je porodična slika ispred tenka ili nekog krupnijeg naoružanja. Pritom roditelji, naročito očevi, deluju pedagoški i daju primer potomstvu. Kroz igru i zabavu mladunčad se uči da zavoli sredstva za uništavanje neprijateljske tehnike i ljudstva, te igračke starijih dečaka.

Kada vidi toliku koncentraciju sile, građaninu zacakli suza u oku i bude mu toplo oko svih patriotskih organa. Zasvrbe ga prosto šake, a ako ništa drugo, makar se brecne na ženu ili dete. Atmosfera je gotovo raspušteno vesela, bodra, borbena i nekako šeretska. Rastrče se mladi roditelji, razlete se dede i babe s unucima. Dečurlija se vere po minobacačima i oklopnim vozilima, ispred informativnih štandova mališani znatiželjno upijaju novitete iz arsenala biohemijskog naoružanja. Entuzijazam starosedeoca se pritom preliva i na nove Austrijance. Nisu ni oni izuzetak – moć ima jaku privlačnu snagu.

Pa ipak, nešto kvari ovaj spektakl. Vojnici su malo pokisli, svesni da dokle god negde stvarno ne zapuca oni nisu bolji od lokalnog izviđačkog društva. Tolika muška snaga, a bez oduška. Toliko neiskorištenog potencijala i toliko frustracije. Muka živa!

Humanost na delu

Dođe mi žao bogatih i uspešnih. Od pamtiveka troše vreme i živce da upristoje musave mase, cepaju grlo učeći štrokav narod da se kupa, da sedi pristojno za stolom i jede viljuškom i nožem, da ne kopa nos u društvu. A kako im ove mase to vraćaju? Nesposobne da obuzdaju svoje nasilničke nagone, kod prve razmirice se obračunavaju toljagama i ašovima, mlate decu i opijaju se kao životinje.

Ubi se plemeniti bogataš pričajući, ali uzalud. Mali čovek je zadrt i nepopravljiv, kvrgav kao orah, duše crne i neprozirne kao grumen mraka. Bogataš je pak melem za oči i dušu. Kad ne razgovara pametno, on komponuje arije, hrani kockama šećera decu i kućne ljubimce. Ipak, najviše poražava njegova dobrota. Mogao bi nekažnjeno da te pregazi svojim skupim autom samo kad bi hteo, da te gurne s vrha poslovne zgrade da se razbiješ kao dulek, ali ne, nije on takav. On je uljudan i velikodušan. S kasirkom u posluzi, s poštarom i kelnerom, sa svakim najbeznačajnijim čovečuljkom on razgovara kao sa sebi ravnim. Bogataš živi za male i nesebične znakove pažnje, pa tako posluga i poslugina deca obavezno dobijaju slobodne radne dane, svinjske polutke i druge ljupko upakovane poklone po nekoliko puta godišnje, za uskrsbožiće, za rođendane i imendane.

I kad vam takva jedna plemenita duša kao što je Sebastian Kurz objasni da je jedini razuman izlaz iz siromaštva kupovina nekretnine, nemojte ga žalostiti svojom tvrdoglavošću. Kupite makar najmanji kućerak i osušite tu suzu na Sebastianovom licu.