©uroš miloradović uros.miloradovic[at]pm.me

Druga smena

Mnogo mi je žao ovih Britanaca u Austriji.

Otkako je velikobritanski glasač odlučio da napusti Uniju, ovdašnji Britanac-imigrant od sramote više čoveka ne sme u oči da pogleda. Ulicom ide oborena nosa, boga moli da ga ne prepoznaju. Kad ga izgubljeni turisti pitaju za neko objašnjenje, osoran je i pravi se da ne govori engleski.

Donedavno se bezbrižno šetao mlatarajući rukama u hodu i na sva usta hvalio kraljicom, Big Benom, čajem u pet i u svetu jedinstvenim britanskim humorom. Sad kao broji nešto u prste i uglavnom se nervozno smeška.

Teško je zanoćiti kao Evropejac, a probuditi se kao osoba s pasošem s posebnim potrebama. Teško je biti Britanac u Austriji. Ovaj deklasirani primerak građanina moraće da iz korena menja svoje navike: da nauči da strpljivo stoji u redovima ispred imigracionog po svakakvom vremenu, da se tamo stoički gura sa nesrećnim pripadnicima raznih sumnjivih naroda, da s osmehom podnosi pitanja imigracionih službenika, da se upiše na kurseve nemačkog... Nema više labavo! Pa kad još postane predmet medijske obrade i povod za mišljenja ekonomskih eksperata, sociologa i psihologa (je li integrisan – nije li integrisan?!)! Kad postane statistika i materijal za naslovne strane bulevarskih časopisa („Austrijski zatvori puni Britanaca“)! Kad počnu domaći ispod glasa da negoduju što se razmileo Britanac, sve go neradnik koji je ovde došao da parazitira na našem socijalnom sistemu...

Brate Britanče – dobrodošao u integraciju! Odmeni nas malo, ako boga znaš!

Hofer-zemlja

Od kako je počelo da se šuška o tome da će Hofer osvojiti vlast u državi, u komšiluku je nastala prava pometnja. „Da li će moći i dalje da se kupuje u Merkuru i SPAR-u ili će ove prodavnice, jednom kada Hofer zavlada, biti proterane iz zemlje?“, zanimala se baba Savka iz prizemlja.

Kvarcovana komšinica iz ulaza br. 2, kasirka u Hoferu sa izvučenim ljubičastim pramenovima, preko noći se nadula od važnosti. Zadobila je odsečnost u pokretima i nekakvu državničku sekantnost. Počele su da kolaju glasine da sastavlja spiskove s imenima, te da više ništa neće moći mimo nje – od dozvole za adaptaciju stana, rezervacije zajedničke prostorije za stoni tenis, dobijanja vrtića za decu i bašte za lokal, do obezbeđivanja grobnog mesta. Preplašeni komšiluk počeo je da joj, kao nekom ćutljivom indijskom božanstvu, pred vratima stana ostavlja ponude u hrani, malu kućnu tehniku (usisivače, štab-miksere, mikrotalasne pećnice), poklon-bonove za solarijume i masaže.

U modu su ubrzo ušle pločice sa imenima i Hoferovim logom. Pojavile su se glasine o osnivanju centara za prevaspitavanje tvrdoglavih kupaca koji su odbijali da uvide superiornost Hofera. Jedne večeri neko je ciglom razbio izlog lokalne Bille. Baba Savka je konstatovala: „Sami su krivi!“ Kako su ljudi izbegavali škakljive teme, razgovori su se malo po malo sve više svodili na jednu temu: veličanje Hofera. Nije bilo bolje radnje! U stvarnosti - nije bilo ni jedne druge. Ali šta mari - bili smo nasmejani, slobodni i siti kao porodice iz reklama.